Malo više o POSEBNIMA, POTREBNIMA, PODOBNIMA i POGUBNIMA za posao

Post koji sam objavio prethodne nedelje zainteresovao je pratioce na društvenim mrežama. U njemu sam napisao rečenicu koja sadrži malu igru reči i koja govori o POSEBNIMA, POTREBNIMA, PODOBNIMA i na kraju POGUBNIMA.

Napisao sam da kada firmu napuste POSEBNI i POTREBNI, preostaju samo PODOBNI koji vrlo brzo za nju postanu i POGUBNI. (LINK do posta na Linkedinu)

Moram da priznam da me je iznenadila viralnost ovog posta, ali primećujem iz komentara da se tumači na različite načine. Zbog toga ću napisati nešto duži post o posebnima; potrebnima, podobnima i pogubnima.

Generalno, verujem da traženje i gajenje podobnih ne vodi prosperitetu firme. Svedoci smo da se u mnogim hijerarhijskim sistemima ona očekuje od zaposlenih, maltene kao uslov da bi primali platu. Ponegde je to važnije od sposobnosti zaposlenih da kreiraju ideje, donose uspeh, povećavaju prodaju kompaniji. Razlog za to je jednostavan, oni koji upravljaju sistemima ili njegovim delovima, obično su zainteresovani ne da sistem uspešno radi, već da oni što duže o(p)stanu na tom mestu. Visoke pozicije, za menadžere koji ih dostignu, postaju pre svega prilika da oni koji su na njoj ostvare dobru rentu, a manje da sistemu podignu vrednost. U takvom razmišljanju, logično je da ih ne interesuju POSEBNI i POTREBNI, već se radije okružuju PODOBNIMA, onima koji neće postavljati pitanja i koji će za sitne privilegije ćutati i raditi ono što im se kaže. Svesni sve veće kratkotrajnosti svojih pozicija,  menadžeri ponajmanje razmišljaju šta je za sistem dugoročna korist već se orijentišu na svoju kratkoročn dobit.

Sa takvim motivima POSEBNI i POTREBNI su teret za menadžera koji vodi sistem, jer posebni uvek guraju sistem napred, dovode u pitanje postojeće norme i rešenja, rizikuju, donose nove i sveže ideje, pokušavaju da te ideje sprovedu kroz sistem. Drugim rečima, stalno ljuljaju brod i ne dozvoljavaju da se putnici na njemu uspavaju.

Većina se u komentarima posta složila sa realnošću ove situacije na svom poslu. Ali, nije mi bila namera da konstatujem, već da usmerim na konstruktivnija rešenja. Verujem da je mnogo teže ispraviti ovu pojavu, pogotovo ako se ona ne događa izolovano na jednom mestu. Nisam želeo da mnoge od vas post posluži kao potvrda da im je na poslu loše, već da podstaknem promenu i pronalaženje rešenja. Nije fokus priče u žaljenju na PODOBNE već u ugledanju na POSEBNE.

Gde to oni odlaze?. Da li im je dobro tamo gde su otišli? Treba li im još POSEBNIH I POTREBNIH? Da li smo mi jedan od njih?

Umesto da kukamo za onima koji nas neće, okrenimo se onima koji nas hoće. Biznis je pijaca na kojoj se stalno razmenjuje roba, usluge, informacije. Izađite na pijacu i to što imate ponudite drugima. Nije sistem u kome radite jedini na planati. Postoji život i izvan njega. U krajnjoj liniji, kada to što imate ponudite i drugima brzo ćete shvatiti da li je vaša roba stvarno POSEBNA i POTREBNA. Naučićete i kako da se cenjkate, pošto bi mnogi  posebnost da pazare po jeftinim cenama i iskoriste dok im treba, ali to je već druga tema, gde se mora učiti kako da ono vredno što imamo unovčimo što bolje. O razmeni sa poslodavcima sam napisao dve knjige i osnovno na šta sam ukazao zaposlenima jeste da ne očekuju da se za njihove interese bore poslodavci. Oni su suprotna strana u pregovorima. To moramo sami da uradimo. Ako se samo žalimo na to kako su poslodavci nepošteni i nepravedni, sebe oslobađamo odgovornosti za uspeh pregovora sa njima.

I mi imamo moć u tom odnosu, itekako. A to što se mnogi te moći odriču, postoji razlozi koji nisu samo poslovni.Realno, mnogo je lakše kritikovati i žaliti se na poziciju u kojoj smo.Daleko je teže promeniti je, jer promena znači napor i rizik, a mnogi imaju strah od nepoznatog.

Zato, nije glavno pitanje da li su i zašto su oko vas PODOBNI, već ko traži i spreman je da dobro plati POSEBNE I POTREBNE?. Kakvog šefa i kakvu firmu ja želim? I kakav je moj plan da do njih i dođem?

Kao što postoje POSEBNI, PODOBNI i POGUBNI zaposleni, tako postoje isto takvi poslodavci. U svojoj poslovnoj i  mentorskoj praksi sam susreo mnoge vlasnike firmi. Najveći deo vredno i pošteno radi, tražeći načine da i njihovi zaposleni budu zadovoljni i pošteno nagrađeni za svoj posao. Verujem da je mnogima koji imaju loša iskustva sa poslodavcima teško i da zamisle da takvi postoje. Verujte mi na reč da postoje, jer sam odlučio da samo sa takvima i radim. Da ne postoje, ne bih ni ja imao posla.

Uveravam vas da nisu svi sistemi sagrađeni od podobnih. Oni  kojima je najvažniji uspeh, traže ipak posebne i potrebne.

Nema mnogo takvih sistema, kao što nema mnogo ni takvih ljudi.

Ali, tako i treba da bude.

Jer, da ih ima na svakom koraku ne bi nikad postali POSEBNI, već bi zauvek ostali OBIČNI.