Sa Ljubom igram šah nedeljom popodne. Čim supruge započnu ženske priče pogledom damo jedan drugome znak da je vreme da se povučemo, te izvadimo tablu i figure. Neravnopravna je to borba. Još nijednu partiju nisam dobio. Već je i moj sin, Mihajlo, navikao da upita posle partije: „Je li opet pobedio čika Ljuba?”
Jednom, posle partije u kojoj sam bio nadomak pobede, priupitao sam ga gde je naučio da tako dobro igra šah. Očekivao sam da će reći da ga je deda penzioner vodio na Kalemegdan ili da je u školi imao šahovsku sekciju. Ljuba me pogledao ispod oka, nasmejao se i rekao:
„Pa, na poslu, gde bih drugde…”
Započeli smo novu partiju. Povukao sam prvi potez, a Ljuba je uz pomeranje pešaka istovremeno počeo da pripoveda.
„Ne znam da li pamtiš, nekada je ova zemlja bila poznata po vrhunskim građevinskim firmama. Gradilo se po celom svetu. Jedna od takvih firmi je bila i Mostogradnja. Mene i grupu mladih inženjera primili su preko konkursa, najviše zahvaljujući visokim ocenama na fakultetima. Bio sam najmlađi u ekipi inženjera koja je pravila neverovatne podvige i izgradila svaki značajniji most u celoj Jugi. Njih osmorica su ukupno imali dvestapedeset godina radnog staža. Valjda su planirali da nasledimo starije kada odu u penziju. Mladi i prepuni želje da se dokažemo, većina je pomislila da će ogovarajući starije inženjere steći poene kod šefova. Sava je bio najglasniji: ‘Ne dao mi Bog da ovako završim karijeru. Da igram šah na poslu, svašta! Eno im Kalemegdan pa neka igraju sa penzionerima, neka puste mlađe da rade… Zato nam i država propada. Što najbolji ne mogu da se probiju od najgorih…’ psovao je naglas i dobacivao da ga svi čuju.
Meni se nije dopadao taj pristup u promovisanju. Dobro de, jesu igrali šah. Ali, tih godina stvarno nije bilo posla. Vreme sankcija i hiperinflacije. Gradio se jedan mostić godišnje,ostalo se krpilo. Država nije imala novca za više. Tada su i počeli da igraju šah. To se stručnom terminologijom nazivalo „premošćavanje radnog vremena“. Ali, jednom sam bio prisutan kada je stigao važan projekat u odeljenje. Istog trenutka, tabla sa figurama bi se spustila u fioku i majstori šaha postali bi majstori inženjeri. Na stolu gde je do malopre bila tabla, odmah su razvučeni planovi i doskorašnji ljuti protivnici postajali su saveznici u projektovanju najboljih mostova.”
Slušam pažljivo Ljubu dok istovremeno pokušavam da osmislim dobro otvaranje. Uzalud mi trud. Ode mi lovac, već u desetom potezu.
„U početku sam stajao po strani i gledao ih kako igraju. Nisu me ni primećivali. Sava je i mene provocirao: ‘Ljubo, ‘oćeš i ti u penziju zajedno sa njima. Dođi, budalo, ovamo, dobićeš sklerozu ako budeš previše stajao sa starcima”. Najbolji šahista među njima je bio Gaja. Legenda firme. U malom prstu imao je detalje svakog mosta koji je izgrađen od rata na ovamo. Ono što ti je danas Wi- kipedia, to je Gaja tada bio za mostove. Valjda su mu zbog toga i šefovi tolerisali šah u radnom vremenu. Njemu je bilo dovoljno da pogleda projekat nekoliko minuta i da primeti detalj zbog kojeg
bi se celokupni projekat bio doveden u pitanje. Zbog znanja koje je imao bio je izuzetno poštovan među kolegama. Uvek ćutljiv i ozbiljan, odavao je utisak čoveka koji ne voli druge ljude, naročito nas početnike. Želeo sam da mu se približim i da naučim nešto od njega. Šah je bio izuzetna prilika da mu priđem. Samo, imao sam jedan mali problem. Do tada nikad nisam igrao šah.
Prva dva meseca sam stajao pored table i posmatrao ih kako igraju, srećan što me i toliko puštaju. Gaja je uvek ćutao i pravio se da me ne primećuje. Jednoga dana, nakon što je četvoricu protiv- nika pobedio za pola sata, ne gledajući me kratko naredio: ‘Mali, sedi!’ Seo sam i napeo se iz sve snage da ga pobedim. Odlično sam se držao. Do devetog poteza. Mat kraljicom. Nije ništa rekao, ali me je i narednih dana prozivao i bez reči odigravao poteze koje sam jedva uspeo da ispratim. Usput je, kao za sebe, mrmljao: ‘Otvaranje ti je, mali, najvažniji deo partije. Kada loše otvoriš, nema ti spasa. Kao tvoj kolega, Sava… tako se ne igra otvaranje…’ Tokom svake partije bi ispričao neku dvosmislenu rečenicu koja je bila istovremeno primenljiva i za šah i za život. Upijao sam sve što izgovori. Zbog njega sam nabavio knjige o šahu i po celu noć vežbao. Znao sam partije najvećih šahovskih prvaka. Jednom mi je ćale ušao u sobu u dva ujutru i video desetine knjiga otvorene i šahovsku tablu na podu. ‘Šta to radiš?’ zbunjeno me je upitao. Samo sam mu zamišljeno rekao: ‘Radim nešto za posao…’ i zbunjeni čovek je izašao.
Napredovao sam vremenom. Partije su bile sve duže. Kibiceri oko nas su komentarisali i navijali da bar neko pobedi Gaju. On bi ćutao i igrao kao da se oko njega ništa ne dešava. Najzad, nakon godinu dana uspeo sam da izvučem svoj prvi remi sa Gajom. Partija je trajala dva i po sata. Razmišljao je, znojio se, čak je nekoliko puta ustajao i posmatrao figure sa drugih strana, da bi, na kraju, ponudio remi uz glasan aplauz okupljenih kolega. Gaja je sportski pružio ruku, ali nije rekao ništa, kao ni kada me je pobeđivao. Samo je sutradan došao do mog stola i bacio neku svesku sa projektima ispred mene i upitao me: ‘Mali, šta misliš gde su omanuli?’ a zatim se okrenuo i otišao, uzgred je dobacivši: ‘Ajde, gledaj, pa se javi mi ako do sutra pronađeš grešku.’ Odneo sam projekte kući i posmatrao ih celu noć. Uz litre kafe nekako sam izdržao da budem budan i koncentrisan.
Sutradan sam došao kod Gaje i sav srećan mu pokazao na sitnu nepravilnost na projektu. Gaja me je pogledao ozbiljnim izrazom lica i glumeći strogoću prozborio: ‘Pa? Šta još hoćeš od mene? Aplauz? ‘Ajde, magare, šta čekaš, ispravljaj i šalji nazad u biro. Dok ti pronađeš grešku, pustiće most u saobraćaj…’ Okrenuo se i otišao. Sutradan je došao do mog stola i prozvao me: ‘Mali, dođi ‘vamo’. Očekivao sam da ćemo ponovo igrati šah. Gaja je ćuteći izvadio planove novog mosta koji smo dobili pre nekoliko meseci i kao da priča za sebe počeo da govori : ‘Danas svi misle da mostovi mogu da se grade od svakog materijala. ‘Oće da ih prave od svačega. Još malo pa će i od gipsa da ih prave, kao za makete. Ne može to tako. Barem dok je Gaja živ. A daće Bog, da neko nauči nešto i od Gaje. Inače odosmo i mi i mostovi u majčinu…’ Narednih pola godine svakog dana bi ušao u moju kancelariju i samo pogledom dao znak gde trebam da se pojavim. I nastavio je da priča kao da je sam. A ono što je govorio, nisam do tada čuo ni od najvećih profesora na fakultetu. Dvanaest sveski sam ispisao, čuvam ih i dan danas.
Da plata nije bila tako mala, možda bih i duže ostao. Osim toga, pojavila se konkurencija. Stranci su našoj državi odobravali kredite za izgradnju, ali uz uslov da njihove firme budu izvođači. Tako su najvažnije poslove oni dobijali. Zato sam procenio da je vreme za promenu i prijavio na konkurs u jednoj velikoj inostra- noj građevinskoj kompaniji. Trebalo da bude pet krugova izbora. Meni su ponudili posao već nakon prvog kruga. Kad sam odgovorio na par pitanja i kad su čuli koje projekte sam radio i od koga sam učio, odmah su mi ponudili najbolje uslove. A da, i Sava se prijavio na konkurs. Došao je samo do drugog kruga. Nisam mogao da izdržim a da ga onako ljutog ne priupitam: ‘Savo, jesi li počeo da igraš šah?’
Plašio sam se samo šta će mi Gaja reći. Kada sam mu saopštio da odlazim, kao da se nije iznenadio. Samo se nasmejao i rekao: ‘Nemoj da me obrukaš tamo. Nisi valjda pomislio, magare, da sam te učio sve ove godine samo da bi mi prošlo vreme…’
Na odlasku, Gaja me je pozvao, pružio ruku i zagrlio mangupski, jednom rukom oko vrata i tiho šapnuo na uvo: ‘Mali, ne zaboravi da igraš šah. Gde god budeš radio čekaće te šahovska tabla. Ovde smo igrali sa figurama, ali tamo gde si krenuo ulozi su ozbiljniji, a protivnici nemilosrdniji. Kod kapitalista svi hoće da napreduju, mnogima ćeš biti na putu. Budi strpljiv i pažljivo odigravaj svaki potez…’
Eto, tako sam naučio da igram šah, a bogami i dan-danas ga učim kroz posao. Sve je onako kako mi je Gaja davno objasnio. Moraju da se prate događaji. Da se procenjuju namere drugih. Da se stalno razmišlja, uči i zaključuje…I stvarno mi nije jasno zašto me ljudi tako čudno pogledaju kada im u razgovoru postavim, za mene sasvim uobičajeno, pitanje:
Je l’ igrate šah na poslu?”
Odlomak iz knjige „Na putu do vrha“
