Sanja je stajala ispred vrata matičareve kancelarije, čvrsto privijajući dokumenta na grudi. Još jednom je uzdahnula i ponovo pogledala u naslovnu stranu prošlonedeljnih novina. Vest da je u Srbiji usvojen Zakon o radu i najzad dozvoljen brak između firmi i zaposlenih doneo joj je olakšanje. Još nije bila odlučna, iako je prikupila sva dokumenta. Razmišljala je šta će reći roditelji, prijatelji, kolege sa posla… Plašila se osude, ipak smo mi patrijarhalna zemlja. Da je u Danskoj ne bi ni trepnula. Ali, ovde…
Prisetila se brojnih protesta kada je sa istomišljenicima danima kisnula ispred zgrade Vlade zahtevajući da se zaposlenima dozvoli sklapanje brakova sa firmom. Svi oni suzavci, dimne bombe, pritisci i hapšenja sada su iza nje. Zar sada da izda svoja uverenja. Ne, to neće moći tako.
Zakoračila je odlučno ka vratima i zakucala dva puta. Začulo se otegnuto: „Daaaa?“
„Dobar dan“, promolila je glavu iza vrata još ne ulazeći, „Je l’ ovde za brakove sa firmama?“
„’Ajde mala, ulazi slobodno. Ne ujedamo ti mi. Barem dosada nismo.“
Krupna žena pedesetih godina odmerila ju je od glave do pete, ne skidajući osmeh sa lica. Iako je držala naočare malo spuštene od nosa, ipak nije delovala strogo. Uredna frizura i tople kestenjaste oči, kakve Sanja odavno nije videla. Ispred nje velika crvena matična knjiga. Nameštaj prilično oronuo, u uglu ponosno stoji drveni rolo-orman, za koji je Sanja mislila da postoje još samo u muzejima. Ni nalik modernoj kancelariji od stakla sa pogledom na reku, u kojoj ona radi.
Matičarka je klimnula glavom i pokazala na stolicu.
„Evo, ja sam sve donela. Ovaj, mislim da sam sve donela. Vi ćete, naravno, reći da li je sve tu…“
Sanja pruža fasciklu, gospođa prihvata dokumenta i zadržava pogled na devojci.
„Baš ste lepo sredili ova dokumenta. Sve po redu. Dobro. Sad će Ranka da to pogleda. Hmmmm…“ matičarka lista dokumente pažljivo, naglas komentarišući, „Potvrda o fondu prekovremenih sati. Tu je. Ispunjena kvota od osam hiljada. Alal vera, mala. Ja toliko nemam za trij’es’ godina staža. Šta je ovo? Izjave bivših mladića da nisu mogli da vas prate u karijeri. Sjajno. Jeste li doneli saglasnost firme za venčanje?“
„O, da. Tu je, ispod diplome iz surovog ophođenja sa zaposlenima.“
„Neverovatno, šta sve danas čovek mora da završi radi posla. U moje vreme sa završenim daktilografskim kursom bila sam natprosečni kandidat… Aha, tu je izvod iz matične knjige rođenih. Dvadeset sedam godina punite u septembru… Da ti nisi, lepojko, premlada za brak sa firmom?“ ispitivački će matičarka.
„Možda samo tako izgledam, ali ne brinite sve uslove ispunjavam. I što je najvažnije – mi se volimo.“
Izgovarajući poslednje reči Sanju obasjava osmeh.
„Sad kad sam postala direktorka finansija nema razloga da ne ozvaničim vezu. Znate, moja firma je veoma uspešna i imućna. Mnoge devojke obleću oko nje, hoće da je pridobiju. Ali ja sam bila najupornija. Dane i noći sam provela u njoj ne bih li je osvojila i eto, želja mi se ispunila. Venčaćemo se. Dobiću i divan svadbeni poklon. Uvođenje novog programa transfernih cena. Znate li koliko će tu biti posla? Minimum šest meseci veoma napornog rada. Dogovorili smo i svadbeno putovanje. Tim bilding u Mađarskoj.“
„A, tim bilding, znam, imali smo i mi to. Samo, to se nekad zvalo radničke sportske igre. E, što su to bila vremena, putovali smo po celoj zemlji. Tako sam u Pribojskoj banji i upoznala mog Ratka. Kad je stao pored mene u kolo da igra, kad me steg’o za ruku, celo veče nije hteo da pusti. A ja sve gledaj u njega i ne osećam, jadna, da mi sve utrnulo. Sutradan pobedio u bacanju kugle, dobro sam ti sestro, prošla tu noć. Od tada smo zajedno, sad će u oktobru trijes’ godina. Moj ti je Ratko ljubomoran, ne bi dao da me pogleda niko drugi, firma pogotovu.“
„Svaka čast Vama i Ratku, ali ja, na primer, ne bih mogla da zamislim sebe kako sedim po ceo dan u kancelariji, i da na poslu nema pregovara, napredovanja… Mlada sam, završila sam fakultet na vreme, pružila mi se prilika da se udam za uglednu stranu firmu. Ona me, za razliku od bivših momaka, voli baš ovakvu kakva sam. Ne traži od mene porodicu, ne traži kuvanje, pranje, spremanje… Samo traži da budem uvek tu za nju. Kada god poželi. U pola dana, u pola noći. Danas su drugačija vremena, znate, nismo mi žene stvorene samo za rađanje. I mi umemo da vodimo firme i da dobro pregovaramo… A i to kuvanje je precenjeno. Znate li koliko samo ima ugljenih hidrata u ovsenim pahuljicama? Koliko energije dobijete kada za doručak pojedete musli sa voćnim jogurtom?“
„A jes’, ja i zaboravila da u tom biznisu imate posebnu ishranu. Ja ne bi ispunila uslov, samo radi toga. Ne bi Ranka mogla jesti ta zrnevlja i salatice, pa makar radila i za duplo veću platu. Ja sam ti bosanska škola. Volim da zavijem sarmu, podvarak sa kolenicom, da razvijem pitu sirnicu… ovaj moj me obožava zbog toga. Zato volim što imam normalno radno vreme. Dođem kući i spremim ručak, utom dođe i Ratko, deca iz škole. Opalimo koju partiju karata, koja čaša vina, ko izgubi posle peče palačinke. I uvek se tako oraspoloži, moj Ratko, sunce moje. Bude kad legnemo i onog… znaš već, šta da ti pričam, nisi mala. Ustanem ujutru, protegnem se i ceo svet je moj“, priča Ranka, a kestenjaste oči nekako još toplije.“ Vidi mene, ja se raspričala, a devojka za udaju čeka da joj pregledam dokumenta. Lako je meni, imam ja vremena, a ti se žuriš, znam ja kako je to, firma meri svaki sekund, evropsko radno vreme… Evo, vraćam ti dokumenta. Sve je u redu. Vid’ majke ti, već dva sata. Ala mi je proletelo vreme sa tobom. Idem i ja kući polako, gotovo je za danas… Moram još da svratim i do Kalenića, čujem da su u toku, što bi vi mladi rekli, finalni popusti. Treba mi još paprika i paradajza, a možda i šljive ugrabim, za džem. Svrati, srećo, obavezno sledeće nedelje da ti dam jednu teglu.
Nek’ ti je srećno i… čuvaj se, lepojko. Znaš kakve su firme, uvek vole mlađe i atraktivnije. Ne daj da te iskoriste“, zagrlila ju je Ranka nežno i ispratila do stepeništa.
I ode Sanja u svoju dragu firmu. I ode Ranka u svoj dragi dom. Obe srećne i zadovoljne izborom. Zato je lepa ova planeta. Svako može da izabere ono šta želi u životu.
I niko ne može da ima sve.
(Odlomak iz knjige „Na putu do vrha“)
