Pre šest godina, Slobodan i Marko su odlučili da pokrenu sopstveni biznis. Šansu su videli u usluzi na koju njihova velika strana kompanija nije obraćala pažnju, a oni čvrsto verovali da ima veliki potencijal. Slobodan je vešt sa brojkama pa je napravio detaljan plan očekivanih prihoda i rashoda u prvih nekoliko godina. Marko je planirao da uloži tridesetak hiljada evra, Slobodan isto toliko. Međutim, da bi njihova ideja donela rezultate, bilo je potrebno znatno više novca. Računica je pokazivala da im nedostaje pedeset hiljada evra.
Ni jedan ni drugi nisu imali kontakte sa poslovnim ljudima i investitorima. Radije su se okrenuli krugu ljudi koji su im dostupni. Među mnogima kojima su prezentovali ideju bila su i dva trenera u sportskoj školi gde su njihova deca trenirala. Ponuda je bila jednostavna. Ako im pomognu da pokrenu biznis i ulože po 20.000€ svaki od njih, dobiće učešće u dobiti od 10% za tu i naredne godine, a plus i celokupni uloženi novac u roku od tri godine. Treneri su pristali. Međutim, ništa od toga nije bilo zapisano u ugovor. Nisu otišli kod notara. Nisu tražili jedni drugima menice i garancije. Samo su prosto pružili ruke jedni drugima, verujući da je to dovoljno.
Slobodanu i Marku je posao krenuo, čak i bolje od onoga što su očekivali. Ideja i plan su bili dobro osmišljeni, a ispostavila se odličnom procena da tržištu nedostaje usluga koju su ponudili. Već posle prve godine zarada je bila devedeset hiljada evra, dugove i obećano učešće u profitu su lako mogli da isplate. Nakon godinu i po dana, vratili su uloženi novac trenerima. Pred Slobodanom i Markom je bila sjajna budućnost koju su najzad mogli samostalno da kroje. Tako se i dogodilo. Već naredne godine, promet i profit se utrostručio. Nakon nje još jedan veliki skok za stodvadeset posto i brz rast svake godine. Uspeh kakav se retko beleži. U međuvremenu su proširili biznis i na susedna tržišta, zaposlili su pedesetak novih ljudi i deluje da na neki čudnovati način sve čega se dotaknu pretvara u uspeh.
Čudi se i Slobodan, dok mi prepričava događaje iz prošlosti, kako su on i partner uspeli i gde su sada. Od ideje koja je trebala da za nekoliko porodica obezbedi pristojne prihode, nastao je multimilionski biznis. Pita se čime su baš oni uspeh zaslužili, jer nisu uradili ništa posebno u odnosu na hiljade drugih, sebi sličnih ambicioznih preduzetnika.
Ja ga pažljivo slušam, ali se ne čudim. Upoznao sam i radim sa mnogim preduzetnicima i vlasnicima biznisa. Slušam njihove priče, želje i planove. Već dugo primećujem da mnogi vlasnici biznisa, pa čak i oni najuspešniji, kada dostignu uspeh, zaborave najvažnije – da ga i pošteno raspodele.
Dostignu mnogi uspeh u poslu, ali sa njim dobiju utisak da su posebni i jedino važni. Svoje doprinose uvećaju hiljadama puta, a tuđe usitne na sitne komadiće, golim okom skoro nevidljive. Brzo zaborave na one koji su im pomogli kada je bilo najteže. Zaborave zaposlene koji su sa njima ostajali do duboko u noć, dobavljače koji su ih kreditirali, partnere koji su vukli sa njima zajedno.
Veliko je iskušenje pošteno raspodeliti uspeh sa svima, naročito kada se dostigne.
Slobodan i Marko su odoleli tom iskušenju i verujem da se zbog toga oni i njihov biznis i dalje bogato nagrađuju.
A kako znam da su odoleli?
Tako što svojim investitorima, koji su im pomogli da prikupi početni kapital, i dalje isplaćuju učešće u dobiti. Do sada im je isplaćeno više stotina hiljada evra, a ukoliko firmu jednog dana budu prodali, planiraju da podele sa njima novac od prodaje kao da su suvlasnici. I ne samo sa njima već i sa zaposlenima koji tada budu u firmi.
Sve to bez sudski overenih ugovora. Bez menica, hipoteka i garancija.
Samo uz čvrst stisak ruke, koji i dalje ne popušta.
