Ne znam ko je muškarcima ugradio taj prekidač, niti gde nam se nalazi. Moguće je da je to onaj gen koji se dobija u paketu uz pol na rođenju. Znam samo da se povremeno upali bez uticaja moje volje. Dovoljno je da kakvo nejako žensko čeljade nesigurnim glasom prošapuće: „možete li da mi pomognete?“ i da odmah u stilu Klarka Kenta optrčim krug kroz pokretna vrata tržnog centra i izađem u kostimu Supermena.
I ona je uspela tog jutra da ga upali. Dovoljan je bio pogled prepun nade, upućen dok je stajala pored auta koji nije davao znake života. Dovoljno je bilo da zatrepće i raširi ruke, govoreći pogledom „spasite me“. Dovoljno je bilo da mi pruži priliku da postanem heroj.
„Ne znam šta se dogodilo, samo što sam svratila u apoteku. Malopre je radio, a sad ne mogu da ga upalim. Kad biste mi pomogli, bila bih vam veoma zahvalna“ ̶ prošaputala je nepoznata gospođa molećivo.
Prišao sam ljutoj mašini koja nije htela da sluša vlasnicu. Uplašio sam se da neću imati znanja da pomognem, jer umem samo, kao i Klark Kent da pišem, a reči ovom automobilu nisu bile potrebne, već kablovi za akumulator. Obično ih ne nosim kad krenem u šetnju. Taman je Klark Kent krenuo da se povlači, a neočekivano se javio Supermen i došapnuo: „Hej, imaš ih u svom automobilu, prošlog meseca smo ih koristili kad nam se dogodila slična nevolja. Sećaš se? Samo treba da odeš do stana, uzmeš ključeve, dovezeš auto i …“
Tog trenutka prekidač se uključio.
„Sačekajte me tu. Brzo se vraćam!“ ̶ naredio sam strogim glasom gospođi i žurno potrčao ka stanu, plašeći se da mi ulogu junaka ne preotme kakav penzioner, kojih u ovo doba najviše ima po šetalištu. Uleteo sam u stan, zgrabio ključeve od auta, poljubio začuđenu suprugu koja se tek razbudila i sa uzdignutom pesnicom izleteo kroz ulazna vrata uz uzvik: „Žena u neeeeevolji!“
Sve one odgledane reprize „Majstorske radionice“ konačno su dale rezultat. U stilu majstor Živote, dovezao sam auto, iskusno otvorio haubu i povezao kablovima akumulatore. I šta da vam kažem… upalio sam ga iz prve. Kao da to nije ništa, ponosno sam izašao iz automobila, boreći se u isto vreme da primim sve poglede zahvalnosti koje je gospođa slala u obilatim količinama. Na reči divljenja odgovorio sam skromnim: „Ma, nije to ništa, naša dužnost je da pomognemo damama u nevolji.“ A zatim, kao svaki Supermen, odleteo sam svojim poslom u nepoznatom pravcu.
Tokom dana, kad sam se ponovo pretvorio u Klarka Kenta, pokušao sam da shvatim kako se opet upalio prekidač i kako sam postao Supermen. Događalo se to i ranije. Prisetio sam se i situacija s posla gde sam često umeo, priznajem, da budem nervozan i ljut na saradnice. Kao jednom prilikom kad sam čekao da mi Sanja donese izveštaj koji mi je bio hitno potreban. Kasnila je i već sam se spremao da joj očitam lekciju i izgrdim je. Ušla je mirno u kancelariju i videvši moje smrknuto lice nije čekala da se razbesnim. Umesto toga, upalila je prekidač.
„Direktore, potrebna mi je Vaša pomoć. Ipak, Vi imate najviše iskustva. Pitala sam sve kolege i niko nije znao da mi odgovori. Kad biste mi pomogli, bila bih Vam zahvalna“ ̶ prošaputala je tiho i molećivo.
Istog trenutka, ljuti direktor pretvorio se u strpljivog učitelja. Naredna dva sata razjasnio sam sve što joj je bilo nejasno. Ona je postavljala pitanja uz povremena lukava dobacivanja:
„Jao, direktore, pa ja se toga nikada ne bih setila…“
Iako sam znao da oboje igramo igru, ipak nisam želeo da napustim ulogu koja mi je namenjena. U ovoj igri dobijali smo oboje.
Zato mi je teško da razumem žene koje sa šefovima muškarcima žele da se takmiče. Koje bi da obaraju ruke. Izazivaju ih na dvoboj. Postaju i same muškarci, uključujući neki drugi prekidač. Probude tako takmičarski duh u šefovima, njihov surovi, hladni i bezosećajni deo. Na kraju takve igre, neko uvek bude povređen i ranjen.
Umesto toga, pokušajte da šefovima muškarcima ponudite druge uloge. Spasioca. Heroja. Zaštitnika. Uloge u kojima će i on sa zadovoljstvom učestvovati. Uloge koje mu je priroda odvajkada namenila.
Iznenadićete se koliko lako upali.
Čak i bez kablova.
